Проф. др Вера Јерковић: Споменик српске културне баштине

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ НИКОЉСКОГ ЈЕВАНЂЕЉА

Споменик српске културне баштине*

Никољско јеванђеље, репрезентативни споменик српске културне баштине, настало је крајем 14. или почетком 15. века. Писано је на пергаменту, а садржи 175 листова мањег формата. Добро је очувано, недостаје му једино мали део јеванђеља по Јовану, а теже се чита текст на самом почетку и крају књиге.

Писала су га два писара од којих је први био Хвал крстјанин, идентификован поређењем рукописа са Хваловим зборником из 1402. године у коме је он оставио запис. Ово упућује на закључак да је Никољско јеванђење преписано у истој скрипторији у којој је сачињен Зборник, вероватно негде у Далмацији или у њеном непосредном залеђу.

Никољско јеванђење је исписано лепим ћирилским уставним писмом, али са више, за своје време, архаичних облика, правописом глагољских књига који је у српској писмености био потиснут током 13. века. Његов језик је српскословенски, међутим, има доста наноса из народног говора са подручја икавског штокавског дијалекта. У области морфолигије, синтаксе и лексике утврђен је старији слој који одговара старословенским споменицима, односно врло старим предлошцима. Првобитно није било намењено богослужењу јер или нема синоптичке ознаке на маргинама или се оне не налазе на правом месту. Све наведене специфичности указују на то да ова изузетно вредна рукописна књига припада релативно малом броју сачуваних босанских ћирилицом писаних богумилских споменика.

Никољско јеванђење је богато украшено, мада украса нема много. Као и у чувеном Хваловом зборнику и у њему су насликани симболи јеванђелиста (анђео, лав, во и орао) на страни испред почетка њиховог текста, а текст почиње украшеним иницијалом и раскошном вињетом. Украси су обојени, па и позлаћени. Подсећају на илуминацију Хваловог зборника, али нису истоветни.
Никољско јеванђење је након пропасти српске државе доживело судбину многих наших драгоцености које су заједно са народом сељене. О њему је први, пошто га је затекао у манастиру Никољи (у Србији), обавестио јавност Вук Стефановић Караџић описавши га у часопису Даница 1826. године. Зна се, затим, да је књига од 1855. године била у Београду, у поседу Алексе Вукомановића, а пред Први светски рат се налазила у Народној библиотеци одакле је са осталим драгоценим споменицима евакуисана при повлачењу српске војске ка југу где јој се и изгубио сваки траг. Тек 1968. године пронашао ју је Владимир Мошин међу српскословенским рукописима који се чувају у библиотеци Честера Битија у Даблину.

Рукописно јеванђење на пергаменту изазвало је интересовање филолога чим је откривено. Највише се његовим проучавањем бавио Ђура Даничић који га је до данас најдетаљније описао и једини издао штампаном црквеном ћирилицом 1864. године. Нажалост, овај интересантни споменик још није монографски описан, нити досада има фототипско издање. Разлог се може разумети ако се узме у обзир историјат рукописа и чињеница да се чува у туђини, далеко од домовине.

Захваљујући Владимиру Давидовићу и његовој жељи и упорности да бар као копију врати јеванђеље манастиру Никољи, недавно је угледало света лепо, изванредно приређено и луксузно опремљено издање које чине две књиге: прва је мајсторски израђено фототипско издање у боји са величином снимака као у оргиналу, а друга садржи обновљено Даничићево издање, сада врло ретку књигу, као и неколико прилога, махом о историјату рукописа. Она носи наслов "О Никољском јеванђељу" и има 373 стране. На њеном крају Владимир Давидовић казује како је настало издање и помиње заслуге оних који су у припреми учествовали као стручњаци или на други начин. Стога захвалност дугујемо свима: директору библиотеке у Даблину који је дао да се изради компакт диск са дигиталним фотографијама у боји, као и сарадницима Александру Крстићу, Предрагу Миловановићу, Владимиру Дутину, Јовану Павловићу, Зорану Марковићу, Небојши Дишићу, Милану Дробњаковићу, Јелени Бојић и Гордани Милосављевић.

У сто нумернисаних примерака

Издање је приређено у сто нумерисаних примерака. Није намењено продаји, а списак власника којима је даровано приложен је уз књигу која се чува у САНУ. Захваљујући томе, ова вредна и интересантна књига лако је доступна свима који је желе упознати, видети или проучити. То ће омогућити испуњење жеље Владимира Давидовића и његових сарадника "да се оно што је преживело не заборави".

Проф. др Вера Јерковић

* Преузето из: Дневник (Нови Сад). – ИССН 0350-7556. – Год. 66, бр. 21881 (12. јан. 2008), стр. 12.