Говор проф. др Љиљане Суботић

Поштоване колегинице и колеге,
Драги гости,

Данас нам је изузетна част да, у оквиру обележавања 55. годишњице нашег факултета, отворимо изложбу филолошких дела академика Павла Ивић и да се и на овај начин подсетимо да је овај факултет у свом наставничком кору имао и једног Павла Ивића, једног од најистакнутијих наставника Факултета, у другој половини 20. века једног од највећих наших филолога светског угледа, који је уз професорку Милку Ивић, такође академика, пронео име Филозофског факултета у Новом Саду и учинио га препознатим на многим светским универзитетима, на којима је током своје универзитетске каријере гостовао као предавач или истраживач.

Професор Ивић (којег смо ми, његови студенти, између себе, интимно, звали само Павле), дакле, професор Ивић, да је жив, данас би славио и свој 85. рођендан и овде с нама славио и јубилеј Факултета, јер је исте те 1954. године, када је основан Филозофски факултет, млади доктор филологије, Павле Ивић, изабран за доцента Факултета и запосливши се на њему постао један од првих наставника ове новоосноване високошколске установе и Студијске групе за јужнословенске језике, претече садашњег Одсека за српски језик и лингвистику и један од утемељивача новосадске лингвистичке школе.

Ова 2009. година, међутим, тужно коинцидира и са десетогодишњицом смрти професора Ивића. Али, ми данас овде желимо да славимо његов живот, привилегију што је био наш професор и славимо његово велико филолошко дело које је живо и актуелно и из којег настављају да уче нове генерације студената овог факултета.

Професор Ивић је 1959. године постао ванредни, а 1964. редовни професор Филозофског факултета, Универзитета у Новом Саду (пошто је четири године раније основан и Универзитет). Са нашег факултета одлази у Београд, на Филолошки факултет 1972. године, да би убрзо, 1975, био пензионисан. За дописног члана САНУ изабран је 1972. године, а 1975. постаје и њен редовни члан. Био је почасни или спољни члан и многих иностраних академија (као што су Америчка академија уметности и науке, Норвешка академија наука, Словенска академија знаности ин уметности, Бечка академија наука и др.).

Преласком на Филолошки факултет, професор Ивић није прекинуо везе са нашим факултетом и нашом катедром, институтом, одсеком (како смо се све звали током протеклих година). Напротив, био је активно укључен у наше пројекте (о томе ће вам говорити професорка Јасмина Грковић-Мејџор), и радо и често је гостовао на нашем одсеку држећи предавања како студентима основних, тако и студентима магистарских студија, а бивао је и ментор или члан комисија за одбрану многих магистарских и докторских дисертација, које су брањене на Филозофском факултету. Заправо, он је у суштини и даље остао наш професор, којем смо се могли увек обратити за савет и помоћ коју никада није одбијао ма колико презаузет другим обавезама био.

За 18 година своје професуре на нашем факултету држао је студентима Групе за јужнословенске језике предавања на предметима који покривају готово све области сербокроатистике, заправо то су биле све оне области које су биле и области његовог широког научног интересовања и рада. Мојој генерацији је (дозволићете ми да овде будем субјективна), на пример, држао предавања из дијалектологије, историје језика, фонологије и морфонологије савременог језика, што је, могу с поносом да кажем, и усмерило и профилисало мој наставни и научноистраживачки пут. Његова су предавања била до детаља прецизна, темељна и јасна. Држао их је понекад и за само два студента (јер је тада наша студијска група била екслузивна и уписивала је највише десетак студената). На његовим часовима се заиста усвајало знање. Сећам се само како нас је учио да препознамо акценте. У то време професор Ивић се веома активно и ангажовано бавио експерименталним проучавањем српскохрватске прозодије и он је нама, својим студентима, како бисмо лакше уочили танану разлику између силазних и узлазних кратких акцената, те акценте – звиждао. Тај метод ја и данас успешно преносим својим студентима.

Од првог броја (1957) био је члан редакције Зборника за филологију и лингвистику Матице српске и касније његов уредник до своје смрти 1999.г. Катедра за јужнословенске језике покреће 1965. године свој и данас јединствени лингвистички часопис, намењен почетницима у науци: студентима, млађим асистентима и другим сарадницима од којих су многи касније постали афирмисани у науци. То су Прилози проучавању језика чији је професор Ивић био први одговорни уредник. На овај часопис је био посебно поносан, често је то истицао, и то је часопис који се може наћи и који је тражен у свим славистичким библиотекама у свету. Међу сарадницима овог часописа, поред домаћих аутора налазе се и имена више познатих слависта из различитих земаља (Русије, САД, в: Британије и др.), махом оних који су били на Филозофском факултету у Новом Саду на студијама или на специјализацији. А долазили су на наш факултет управо због угледа који је у славистичком свету имао професор Ивић, али и професорка Милка Ивић. Поносна сам што смо овај часопис успели да одржимо и што он наставља да живи, јер је то заправо легат нашег професора Ивића, и ми тако продужавамо успомену на њега и његово наставно и научно дело.

проф. др Љиљана Суботић