Говор проф. др Горане Раичевић на отварању изложбе

Поштоване колегинице и колеге,

Пре свега желим да се захвалим драгим колегиницама Драгослави Јевремовић и магистру Наташи Белић што су ми указале част да отворим изложбу поводом 100 година од рођења Меше Селимовића на којој су оне тихо и предано радиле. Тај позив био је и повод мог размишљања: шта рећи данас о пицу којег сви зовемо једноставно Меша, а да то не буду фразе и општа места, похвале које је његово изузетно дело већ годинама уназад освајало. Ако је у време, како многи верују, социјалистичког тоталитаризма, у први мах избијала пишчева побуна против догме у чувеном Дервишу и смрти, шта данас, савременом, младом, али и читаоцу сваке животне доби говоре странице овог и других романа и приповедака Меше Селимовића? Није лако одговорити на ово питање, као што није лако одговорити ни на оно друго: у чему је величина великог писца? Не тако давно, не знајући још ко ће ове године добити Нобелову награду за књижевност, Александар Јерков рекао је да је Меша већи писац од Љосе! Други, неизречени део ове, мислим, тачне тврдње, изгубио се у песимистичком увиду да над малим језицима и културама још увек стоји проклетство заборава и незнања, поготово ако се они нађу ван домета „политичке коректности“ постколонијалног дискурса.

Зато није фраза рећи да нам нико други неће помоћи да своје вредности сачувамо, у вакууму чекања на неко боље време, када ће Мешу, на општу радост духа, читати цео свет. То ће бити могуће само ако сачувамо властити језик, без којег би, како је то генијално увидео наш писац у књизи За и против Вука, све било мртво и туђе, али и ако се непрестано трудимо да се не зазидамо у властиту тврђаву јер, како рече Меша: „Без плодотворних контаката и утицаја светске духовне мисли, остало би нам само наше властито сиромаштво.“ И даље: „Без интереса за духовни живот, ма које провенијенце, остао би само интерес конкретни реалитет овога света, са малом или никаквом могућношћу трансцеденције...“ Тако пише писац који је познавао духовност Истока и Запада, и кога су поредили са Кафком, Камијем, нашим Андрићем, називали га егзистенцијалистом, али и меланхоличним човеком 20. века који се, разочаран у човекове моралне и духовне моћи, али и у трансценденцију за којом овај чезне, приклонио древној мудрости да је човек увек на губитку и да живот није ништа друго до зиданица на песку...

Ипак, читајући данас мудре критичаре и поново пролазећи кроз густо ткање ремек-дела Дервиша и Тврђаве, имам потребу да кажем да Мешине књиге нису само песимистички ламент над људском природом и судбином, већ искрени и дубоки чин побуне против света у којем је човек човеку тврђава и острво. Можда је заиста писац, попут толиких других, сасвим у праву када сумња у могућност да сазнамо ко су стварно људи са којим живимо и какав је тај свет који са њима делимо („Људи су наша мисао и слика о њима. Ми сањамо живот и свијет“ – што је реченица коју налазимо и код Калдерона, Шекспира, Црњанског...), али је исто тако тачно да је можда једна од кључних идеја његовог дела да то није разлог да од Другог одустајемо, да одустајемо од овог, јединог света који нам је са сигурношћу дат. Јер, чак и када је сучељен са смрћу као његов Ахмед Нурудин, и Меша је у непрестаној чежњи за чистим, зрачним животом на овом свету, а не за вечношћу чије нас обећање не чини ни срећнијима ни бољима. Јер као што каже писац: „Мисао о вјечној души не обавезује нинашто, јер се о томе брине нека виша сила, ма шта човјек радио и ма како живио, па ће се и душа окорјелог злочинца уселити у тијело безазленог новорођенчета. МИСАО О ЧОВЈЕЧНОСТИ ЈЕ ПРАВИЧНИЈА И ЉУДСКИЈА. А кратак живот му не смета, само ако је чист...Треба све проживјети, освајајући радост чистог живота и лепоту љубави  према људима, у овом кратком прелазу између две тајне...“ (наглашавање Г.Р.)

То је Мешина лозинка: сачувати чисто срце и не одрицати се ближњега. Зато, ако Андрић пише о архетипској причи о два брата супарника, Меша пише о поново освојеној братској љубави, о чежњи родитеља чија је бескомпромисна строгост уништила њихове синове, о несрећи оних које нагризају страх и мржња. Лако се човек одриче другога: пријатеља, сина, брата, иако је та веза са другим једино што оправдава наше живљење. Тражити златну птицу среће не значи наћи савршеног човека, човека без мана, оног који се никада није огрешио... Напротив, као што то данас каже један  дечији писац: „Ако тражиш пријатеља који није помало луд, никад нећеш имати пријатеља.“ Људи су разнолике биљке у божијој башти, слаби и непостојани у својој слабости. Али без њих живот би био досадан и тегобан, као што би и живот Ахмета Шаба из Тврђаве био опор и сув без крадљивог Махмута, без искреног пријатељства човека-сањара који однос према материјалном богатству мери вредношћу дечије свирале. Сиво и досадно било би на свету без таквих људи: чудака, сањара, скитница, песника ... свих оних малих, „безначајних“ живота који богатству света доприносе. „Ако је у животу један занимљив човјек мање“, каже Меша, „а то је ненадокнадив губитак.Није штета ако нестане један од једнаких, то лист људски опада. Али ако умре онај ко се издвојио свјежином, остаје застрашујућа празнина. Што је више сивих људи у сивом животу, све је сивље, све тмурније живјети.“

Зато, кажу нам Мешине књиге, једини лек за зло у човеку је у покушају да се потражи пут до другог, да се пронађе онај тунел (како је то говорио аргентински писац Ернесто Сабато) између два бића осуђена на усамљеност: пут је трновит и тегобан, а живот нас, увек и поново сабија у тврђаве: сујете, гордости, поноса, догме која има различита лица и може се звати по идеологији, вери или нацији. Живети чистог срца, не значи освојити натчовечанску врлину, напротив, то значи грешити људски, знати признати погрешку, покајати се, али и опростити. То је тај слободни, радосни живот исказан у стиховима Ахметовим:

Пролеће, сунце, ведрина, мисао без тежине.
Ведра мисао срце обасја,
ведра ни због чега,
мисао ниочему.

а супротстављен животу који живе људи-мржње: живот презања „без предаха, израчунавање сваког корака и сваке ријечи, напорно размишљање о могућим потезима противника, каква мука каква дангуба! Како мало времена и могућности за обичну људску мисао и осјећање, за бригу и о чему изван себе и своје угрожености. Видимо их у снази, у сили, у моћи, а не знамо за њихову тјескобу, за страх од свега, од себе, од другог, од већег, од мањег, од паметнијег, од пакоснијег, од вјештијег, од тајне, од сјене, од мрака, од свјетла, од кривог корака, од искрене ријечи, од свега, свега, свега!

Зар је онда чудо што су зли.!“

Људи мржње људи су окренути себи, својој тескоби и страху. И то су корени зла. Зато, по Меши, треба пробити љуштуру, изаћи из себе и побунити се  пре свега против оног зла, страха и мржње коју носимо у себи, упознати и изборити се са својом Сенком, како је говорио Јунг. И Меша је, као и мудри Андрић, знао да нема спаса ни одбране од живота, не може нас од њега сакрити ниједна тврђава овог света, ниједна пећина, ниједно ћутање... Јер и ћутање и привидно неделање увек је у овом земаљском свету израз неког става, одлуке, делање, дакле... Сазнати себе, значи знати и другог, издићи се изнад таштине и рачунице и умети опростити... Ако тога нема, онда нам, прети само дуго и самоуништитељско очајање које увек има само један крај и на Истоку и на Западу, било да је као у Мешиној причи описано у поглављу које носи наслов „Смрт у Венедикту“, или је то Манова Венеција и болно искрено описано у стиховима повратника из рата и песника Ахмета Шаба:

У кајању, у чекању
живот снијем,
а сном живим.
Срце кријем,
срце кривим
што не живим,
што још снијем,
у чекању, кајању.

Босански Одисеј чистог срца који је успео да изађе из тврђаве и пронађе љубав за друге, отворио је свим читаоцима Мешиног дела пут до праве, животне радости. И то је данас порука коју нам и данас у доба екстремног индивидуализма, шаље својим делом које надраста све појединачности и ограничености временом и простором. И зато му се треба увек изнова враћати.

проф. др Горана Раичевић