Govor prof. dr Gorane Raičević na otvaranju izložbe

Poštovane koleginice i kolege,

Pre svega želim da se zahvalim dragim koleginicama Dragoslavi Jevremović i magistru Nataši Belić što su mi ukazale čast da otvorim izložbu povodom 100 godina od rođenja Meše Selimovića na kojoj su one tiho i predano radile. Taj poziv bio je i povod mog razmišljanja: šta reći danas o picu kojeg svi zovemo jednostavno Meša, a da to ne budu fraze i opšta mesta, pohvale koje je njegovo izuzetno delo već godinama unazad osvajalo. Ako je u vreme, kako mnogi veruju, socijalističkog totalitarizma, u prvi mah izbijala piščeva pobuna protiv dogme u čuvenom Dervišu i smrti, šta danas, savremenom, mladom, ali i čitaocu svake životne dobi govore stranice ovog i drugih romana i pripovedaka Meše Selimovića? Nije lako odgovoriti na ovo pitanje, kao što nije lako odgovoriti ni na ono drugo: u čemu je veličina velikog pisca? Ne tako davno, ne znajući još ko će ove godine dobiti Nobelovu nagradu za književnost, Aleksandar Jerkov rekao je da je Meša veći pisac od Ljose! Drugi, neizrečeni deo ove, mislim, tačne tvrdnje, izgubio se u pesimističkom uvidu da nad malim jezicima i kulturama još uvek stoji prokletstvo zaborava i neznanja, pogotovo ako se oni nađu van dometa „političke korektnosti“ postkolonijalnog diskursa.

Zato nije fraza reći da nam niko drugi neće pomoći da svoje vrednosti sačuvamo, u vakuumu čekanja na neko bolje vreme, kada će Mešu, na opštu radost duha, čitati ceo svet. To će biti moguće samo ako sačuvamo vlastiti jezik, bez kojeg bi, kako je to genijalno uvideo naš pisac u knjizi Za i protiv Vuka, sve bilo mrtvo i tuđe, ali i ako se neprestano trudimo da se ne zazidamo u vlastitu tvrđavu jer, kako reče Meša: „Bez plodotvornih kontakata i uticaja svetske duhovne misli, ostalo bi nam samo naše vlastito siromaštvo.“ I dalje: „Bez interesa za duhovni život, ma koje provenijence, ostao bi samo interes konkretni realitet ovoga sveta, sa malom ili nikakvom mogućnošću transcedencije...“ Tako piše pisac koji je poznavao duhovnost Istoka i Zapada, i koga su poredili sa Kafkom, Kamijem, našim Andrićem, nazivali ga egzistencijalistom, ali i melanholičnim čovekom 20. veka koji se, razočaran u čovekove moralne i duhovne moći, ali i u transcendenciju za kojom ovaj čezne, priklonio drevnoj mudrosti da je čovek uvek na gubitku i da život nije ništa drugo do zidanica na pesku...

Ipak, čitajući danas mudre kritičare i ponovo prolazeći kroz gusto tkanje remek-dela Derviša i Tvrđave, imam potrebu da kažem da Mešine knjige nisu samo pesimistički lament nad ljudskom prirodom i sudbinom, već iskreni i duboki čin pobune protiv sveta u kojem je čovek čoveku tvrđava i ostrvo. Možda je zaista pisac, poput tolikih drugih, sasvim u pravu kada sumnja u mogućnost da saznamo ko su stvarno ljudi sa kojim živimo i kakav je taj svet koji sa njima delimo („Ljudi su naša misao i slika o njima. Mi sanjamo život i svijet“ – što je rečenica koju nalazimo i kod Kalderona, Šekspira, Crnjanskog...), ali je isto tako tačno da je možda jedna od ključnih ideja njegovog dela da to nije razlog da od Drugog odustajemo, da odustajemo od ovog, jedinog sveta koji nam je sa sigurnošću dat. Jer, čak i kada je sučeljen sa smrću kao njegov Ahmed Nurudin, i Meša je u neprestanoj čežnji za čistim, zračnim životom na ovom svetu, a ne za večnošću čije nas obećanje ne čini ni srećnijima ni boljima. Jer kao što kaže pisac: „Misao o vječnoj duši ne obavezuje ninašto, jer se o tome brine neka viša sila, ma šta čovjek radio i ma kako živio, pa će se i duša okorjelog zločinca useliti u tijelo bezazlenog novorođenčeta. MISAO O ČOVJEČNOSTI JE PRAVIČNIJA I LJUDSKIJA. A kratak život mu ne smeta, samo ako je čist...Treba sve proživjeti, osvajajući radost čistog života i lepotu ljubavi  prema ljudima, u ovom kratkom prelazu između dve tajne...“ (naglašavanje G.R.)

To je Mešina lozinka: sačuvati čisto srce i ne odricati se bližnjega. Zato, ako Andrić piše o arhetipskoj priči o dva brata suparnika, Meša piše o ponovo osvojenoj bratskoj ljubavi, o čežnji roditelja čija je beskompromisna strogost uništila njihove sinove, o nesreći onih koje nagrizaju strah i mržnja. Lako se čovek odriče drugoga: prijatelja, sina, brata, iako je ta veza sa drugim jedino što opravdava naše življenje. Tražiti zlatnu pticu sreće ne znači naći savršenog čoveka, čoveka bez mana, onog koji se nikada nije ogrešio... Naprotiv, kao što to danas kaže jedan  dečiji pisac: „Ako tražiš prijatelja koji nije pomalo lud, nikad nećeš imati prijatelja.“ Ljudi su raznolike biljke u božijoj bašti, slabi i nepostojani u svojoj slabosti. Ali bez njih život bi bio dosadan i tegoban, kao što bi i život Ahmeta Šaba iz Tvrđave bio opor i suv bez kradljivog Mahmuta, bez iskrenog prijateljstva čoveka-sanjara koji odnos prema materijalnom bogatstvu meri vrednošću dečije svirale. Sivo i dosadno bilo bi na svetu bez takvih ljudi: čudaka, sanjara, skitnica, pesnika ... svih onih malih, „beznačajnih“ života koji bogatstvu sveta doprinose. „Ako je u životu jedan zanimljiv čovjek manje“, kaže Meša, „a to je nenadoknadiv gubitak.Nije šteta ako nestane jedan od jednakih, to list ljudski opada. Ali ako umre onaj ko se izdvojio svježinom, ostaje zastrašujuća praznina. Što je više sivih ljudi u sivom životu, sve je sivlje, sve tmurnije živjeti.“

Zato, kažu nam Mešine knjige, jedini lek za zlo u čoveku je u pokušaju da se potraži put do drugog, da se pronađe onaj tunel (kako je to govorio argentinski pisac Ernesto Sabato) između dva bića osuđena na usamljenost: put je trnovit i tegoban, a život nas, uvek i ponovo sabija u tvrđave: sujete, gordosti, ponosa, dogme koja ima različita lica i može se zvati po ideologiji, veri ili naciji. Živeti čistog srca, ne znači osvojiti natčovečansku vrlinu, naprotiv, to znači grešiti ljudski, znati priznati pogrešku, pokajati se, ali i oprostiti. To je taj slobodni, radosni život iskazan u stihovima Ahmetovim:

Proleće, sunce, vedrina, misao bez težine.
Vedra misao srce obasja,
vedra ni zbog čega,
misao niočemu.

a suprotstavljen životu koji žive ljudi-mržnje: život prezanja „bez predaha, izračunavanje svakog koraka i svake riječi, naporno razmišljanje o mogućim potezima protivnika, kakva muka kakva danguba! Kako malo vremena i mogućnosti za običnu ljudsku misao i osjećanje, za brigu i o čemu izvan sebe i svoje ugroženosti. Vidimo ih u snazi, u sili, u moći, a ne znamo za njihovu tjeskobu, za strah od svega, od sebe, od drugog, od većeg, od manjeg, od pametnijeg, od pakosnijeg, od vještijeg, od tajne, od sjene, od mraka, od svjetla, od krivog koraka, od iskrene riječi, od svega, svega, svega!

Zar je onda čudo što su zli.!“

Ljudi mržnje ljudi su okrenuti sebi, svojoj teskobi i strahu. I to su koreni zla. Zato, po Meši, treba probiti ljušturu, izaći iz sebe i pobuniti se  pre svega protiv onog zla, straha i mržnje koju nosimo u sebi, upoznati i izboriti se sa svojom Senkom, kako je govorio Jung. I Meša je, kao i mudri Andrić, znao da nema spasa ni odbrane od života, ne može nas od njega sakriti nijedna tvrđava ovog sveta, nijedna pećina, nijedno ćutanje... Jer i ćutanje i prividno nedelanje uvek je u ovom zemaljskom svetu izraz nekog stava, odluke, delanje, dakle... Saznati sebe, znači znati i drugog, izdići se iznad taštine i računice i umeti oprostiti... Ako toga nema, onda nam, preti samo dugo i samouništiteljsko očajanje koje uvek ima samo jedan kraj i na Istoku i na Zapadu, bilo da je kao u Mešinoj priči opisano u poglavlju koje nosi naslov „Smrt u Venediktu“, ili je to Manova Venecija i bolno iskreno opisano u stihovima povratnika iz rata i pesnika Ahmeta Šaba:

U kajanju, u čekanju
život snijem,
a snom živim.
Srce krijem,
srce krivim
što ne živim,
što još snijem,
u čekanju, kajanju.

Bosanski Odisej čistog srca koji je uspeo da izađe iz tvrđave i pronađe ljubav za druge, otvorio je svim čitaocima Mešinog dela put do prave, životne radosti. I to je danas poruka koju nam i danas u doba ekstremnog individualizma, šalje svojim delom koje nadrasta sve pojedinačnosti i ograničenosti vremenom i prostorom. I zato mu se treba uvek iznova vraćati.

prof. dr Gorana Raičević