Tribina Odseka za psihologiju - Nesuicidalno samopovređivanje mladih

Tribina Odseka za psihologiju - Nesuicidalno samopovređivanje mladih, će se održati 20. decembra u 16:30, sala 114.

Samopovređivanje je adolescentni fenomen. Čak 2 od 10 adolescenata uzrasta od 14 do 21 godine ima iskustvo namernog samopovređivanja. Postaje sve ozbiljniji javno zdravstveni problem koji zahteva intervenciju sistema obzirom da predstavlja refleksiju ali i uzrok značajnog stresa. Šta znamo i šta možemo da uradimo?
Samopovređivanje je namerno, repetitivno i direktno nanošenje lakših fizičkih povreda sopstvenom telu, bez svesne suicidalne intencije. Učestalost nesuicidalnog samopovređivanja među mladima u razvijenim zemljama se kreće od 13% – 23% i povezano je sa visokom stopom komorbiditeta sa drugim psihijatrijskim poremećajima (poremećajima raspoloženja, bolestima zavisnosti i eksternalizovanim poremećajima).
Obzirom da se samopovređivanje većinom odvija u tajnosti, teško je proceniti stvarnu učestalost ovog problema. Takođe, često se u litereturi sreću brojke dobijene iz bolničkih ustanova, mada većina mladih koji se samopovređuju ni ne dođu do lekara.  Razlozi i intenzitet samopovređivanja variraju, a najčešći vidovi su: posekotine, grebanje, urezivanje, kidanje kože, čupanje kose, opekotine, ujedanje, lupanje glavom, udaranje i drugo. Zloupotreba psihoaktivnih supstanci i poremećaji ishrane se ne uključuju u samopovređivanje. Tipično je da počinje u adolescenciji od 12. do 15. godine. Za mnoge, samopovređivanje je prolazni maladaptivni metod suočavanja sa stresom koje se javlja retko, dok za neke ostaje obrazac koji se ponavlja i opstaje i u odraslom dobu. Istraživanja ukazuju da se javlja nešto češće kod devojaka, ali i da postoji razlika u načinu samopovređivanja. Devojke su sklonije da koriste vidljivije oblike samopovređivanja, kao što su posekotine ili grebanje, dok mladići češće koriste forme koje nisu toliko vidljive, kao recimo namerno učestvovanje u tučama kako bi zadobili povrede.
Karakteristike samopovređivanja:
–          privatni čin, radi se u tajnosti
–          često ne zahteva medicinsku pomoć
–          ima formu rituala, kompulzivan
–          često se ponavlja
–          ponavljane epizode samopovređivanja povezane su sa pokušajima suicida
–          stav okruženja: osuđujući, nemaju razumevanja, nezainteresovani
–          za mladu osobu imaju neku svrhu
Odnos samopovređivanja i suicidalnosti je kompleksan. Većina samopovređivanja nije povezana sa suicidalnom namerom, ipak osobe koje se samopovređuju su u sto puta većem riziku da izvrše suicid u odnosu na opštu populaciju te svako samopovređivanje zaslužuje pažnju i procenu stručnjaka.
Pojačan nadzor ili oduzimanje sredstava za samopovređivanje, kritika, osuda, ne može sprečiti samopovređivanje. Često se tada pronalaze alternativni vidovi samopovređivanja, mladi to rade u tajnosti, ne žele više da pričaju na ovu temu, pri tom imaju osećaj gubitka kontrole i da im drugi oduzimaju odgovornost.
Pomoć nije ako im kažemo “Ne treba to da radite!”. Treba razumeti funkciju tog ponašanja koja će nas usmeriti i na bolji plan intervencije. Najčešće funkcije samopovređivanja su:
–          90% regulacija afekta (regulacija negativnih emocija)
–          samokažnjavanje, ideje krivice
–          anti-disocijativno dejstvo (poništava se osećaj praznine, nedostatka emocija)
–          regulacija suicidalnih misli ( “bolje da se povredim, nego da se ubijem” )
–          regulisanje odnosa sa drugima ( pokazivanje drugima koliko je intenzivna emocionalna patnja)
–          povezivanje sa vršnjacima (pripadnost grupi)
–          traženje uzbuđenja 
Tretman izbora su psihoterapijske intervencije, dok psihofarmakoterapija ima svoje mesto jedino u slučaju komorbiditeta sa drugim psihijatrijskim poremećajima. Ako adolescent koji se samopovređuje oseti da druga osoba može da razume njegovo ponašanje i da je spremna da sasluša, to će je/ga ohrabriti ga se otvori i govori o svojim osećanjima. Ovo može biti početak zdravijeg načina suočavanja sa teškim osećanjima.