OHS: doc. dr Nikola Tatalović - ŠTA NAM DOSADA MOŽE REĆI O MODERNOSTI?

Filozofski fakultet
Otvoreni humanistički seminar

Četvrtak, 23. maj, 12č
Svečana sala (114) Filozofskog fakulteta

doc. dr Nikola Tatalović

ŠTA NAM DOSADA MOŽE REĆI O MODERNOSTI?

Specifičnost modernog iskustva sveta i refleksija na dato iskustvo jeste raspoloženje (Stimmung) kao način na koji telo sebe zatiče organizovano u vremenu. Raspoloženje, međutim, nije ograničeno na individualno-psihičku dimeniziju subjektivnosti, već se tiče društvene organizacije samog iskustva.

Dosada je raspoloženje koje se pojavljuje pri rođenju moderne subjektivnosti i početke svoje artikulacije zadobija na prelazu sa 18. na 19. vek. Prvi temeljni, iako indirektni, prikaz dosade kao modernog raspoloženja pruža F. Šlegel određujući interesantno kao senzibilitet moderne poezije u razlici spram poezije Starih. Nasuprot pojmovima lepog i harmnonije, modernim ukusom vlada interesantno kao neutaživa potreba za neprestanom promenom sadržaja, za onim karakterističnim, individualnim, pikantnim. Ova žeđ za novim zahteva sve jači šok, ono bizarno i neobično kako bi “popunila beskonačnu prazninu uma”, ali to postiže samo na trenutak, zaključuje Šlegel. Rečju, interesantno je bezuspešni beg od dosade, jer interesantno nije ništa do druga strana dosade kao osnovnog raspoloženja modernog subjekta.

No, tekstualna svedočanstva o dosadi, kao i dobar deo literature koja reflektuje na ovo raspoloženje svedoče o svojevrsnoj konfuziji koja se očituje već u pogledu na jedinstveno ime ovoga raspoloženja. Naime, dosada se naziva taedium vitae, nunsea, acedia, ennui, horror loci, mal de siècle, spleen, “engleska bolest”, te se često izjednačava i sa melanholijom kao raspoloženjem koje je povesno ranije nastalo. Tako stari Grci nisu znali za dosadu već samo za nemir, nestrpljivost (álus), i čak ako Rimljani preko taedium vitae, horror loci, i ennui imenuju nešto što bi bilo nalik modernom iskustvu dosade, ovo raspoloženje je bilo rezervisano najpre za najviše slojeve društva, a kao lek su se predlagali ratio i prudentia (Lukrecije, Horacije, Seneka). Slično i acedia – “podnevni demon” – koji je napadao rane hrišćanske monaške zajednice svedoči o izolovanom fenomenu koji napada pustinjake, dok se kao najbolji lek predlagao fizički rad (Evargije).  

Iako Hegel pravi paralelu između uspostavljanja Rimskog carstva i modernosti u nastajanju, u pogledu na nestanak prethodne forme života i nastanka nove, upravo pozivajući se na raspoloženje dosade, pitanje je da li ono što on naziva “dosadom sveta” kao “neodređenim naslućivanjem nečeg novog” zaista svoje razrešenje dobija unutar građanskog društva. Pre bi se moglo reći da građansko društvo sebe formira kao “svet dosade”, i da ovo “vreme bola” (Hegel) ne može biti zalečeno načinom organizacije rada u modernosti kao oruđem posredujućeg-prisvajanja sveta, jer je data organizacija rada upravo ono što ovaj bol i proizvodi. Prethodno rečeno znači da je, u razlici spram prošlih epoha, modernost određena “demokatizacijom” dosade. Dosada kao “demonski panteizam” (Kjerkegor) prožima sve slojeve građanskog društva, jer rad u fabrici nije ništa drugo do, kako ističe Benjamin, “ekonomska infrastruktura ideološke dosade viših klasa”. U dosadi fabrika i soba postižu svoje više jedinstvo, što za svoju posledicu ima to da se u modernosti, kako ističe Bajron, društvo deli na one koji su dosadni i one koji se dosađuju.

Ako su izolovane monaške zajednice acedia-u razumeli kao suprotnost brige (kêdos), i ako su pre svega u radu videli izlaz iz ovoga greha, dato ne može važiti za dosadu u modernosti jer je ona negacija i vremena rada i vremena dokolice. Rečju, dosada je suspenzija svakog projekta. Dosada svedoči o razočaranosti iskustva, a ako je osnov iskustva u modernosti samopostavljajuća subjektivnost tada je dosada suspenzija uslova mogućnosti tako mišljenog iskustva. Ako se bol razume hegelijanski kao rascep na subjekt i objekt, kao nemogućnost subjetka da svoje ispunjenje nađe u jedinstvu sa objektom, tada dosada, koju Kant naziva “stalnom bezimenom boli”, svedoči o neuspehu iskustva, jer u dosadi je “um prazan” i “ne nalazi ukus za bilo šta” (Kant). Dosada takođe svedoči o povlačenju ispunjenja želje, ali ne i o povlačenju želje same, te stoga dosadu Kant određuje i kao “žudnju bez objekta”. Ako je Kantov projekat u celini određen pitanjem šta je čovek?, koje je formulisano preko tri potpitanja, tada je dosada negacija ovako postavljenog projekta subjektivnosti: u dosadi ne mogu ništa da znam, nemam čemu da se nadam i ne treba ništa da činim. Na pitanje šta je (moderni) čovek dosada odgovara: ništa.

Ako unutar žaljenja svet postaje prazan, a melanholija predstavlja proces pražnjenja samog subjekta, dosada se tada pokazuje kao sinteza postajanja praznim subjekt-objekt relacije. Dosada je suspenzija subjekt-objekt rascepa koji je konstitutivan za novovekovnu ideju subjekta, ali time ona ukazuje ne na njihovo pomirenje, već na područje sa one strane moderno mišljene subjektivnosti. Ukoliko je dosada suspenzija svakog projekta, negacije vremena rada i vremena dokolice – negacija vremena u rukama modernog subjekta, onda izlaz iz dosade ne može biti briga/projekat, niti interesantno kao druga strana dosade kako pokazuje Kjerkegor, već čekanje/očekivanje koje Benjamin naziva “dijalektičkom antitezom dosade”. Dosada kao naličje interesantnog jeste izraz beskonačne volje da svaka odsustost bude prisutnost. Dosada kao druga strana interesantnog uvek već jeste neuspela odbrana od čekanja/iščekivanja/strpljenja, mišljenjih kao otvorenost za dolazak onoga što se ne može – unapred u predstavi – znati šta je (Kjerkegor, Benjamin, Agamben). Čekanje je način vremenovanja koji ne koristi već pušta vreme, priziva vreme kao ono što je sa one strane svake želje, projekta, igre sećanja i zaboravljanja (Kjerkegor), sa one strane flanerove akumulacije vremena i kockarevog trošenja vremena (Benjamin).

***

Nikola Tatalović radi na Odseku za filozofiju i drži predmete Uvod u filozofiju, Osnovni filozofije, Filozofska terminologija, Savremena filozofija, Filozofija egzistencija. Opšti predmeti interesovanja su Platonova, Kjerkegorova, Ničeova i Deridina filozofija, te posebno pitanje odnosa filozofskog pisma/jezika spram drugih oblika pisma/jezika.